Mama Rosin „Bye Bye Bayou” (2012)

Ako ste kao i ja mislili da jedna bogata i dosadna zapadnoevropska zemlja, čiji krajolici izgledaju kao sa omota mlečne čokolade, ne može izroditi pošten rokenrol bend, prevarili ste se. Mama Rosin su švajcarski trio iz Ženeve koji je nadaleko poznat kao evropski bend koji neguje cajun-zydeco stil. Aktivni su od 2007. godine, a „Bye Bye Bayou” je njihov peti album. Bubanj lupa Xavier Bray, peva i bendžo svira Robin Girod, po gitari i harmonici prebira Cyril Yeterian. Muzički su veoma pismeni, a punkerski divlji poput Cajuna iz Hilove “Južnjačke utehe”. 

Međutim, ono što je specifično za ovu, nadasve odličnu ploču, vezano je za izvor njenog nastanka. Ista je snimljena u New Yorku pod producentskom palicom Jona Spencera koji je, kao jedan od najzanimljivijih savremenih rokenrol muzičara, u muzici beda Mama Rosin pronašao ono zbog čega mi zapravo volimo ovakav zvuk i zbog čega ga slavimo kao jednu od najznačajnijih umetničkih formi savremene civilizacije. Jon Spencer je iz zydeco švajcaraca uspeo da izvuče garažnu-punk sirovost koja inače odlikuje njegov producentski stil koji se mogao čuti na remek delima koja je ranije napravio sa R.L. Burnsideom i Andre Williamsom.  Kada dođe do spoja kompatibilnih energija, različitih uticaja i žanrova, obično ispadne nešto zanimljivo iz takve saradnje. Album „Bye Bye Bayou” je jedna optimistična i energična ploča koja će verovatno kao i gomila drugih sjajnih ploča snimljenih u poslednjih 20 godina ostati negde na margini. Šta da se radi kada je pobedila industrija. Naše je da čuvamo vatru dok se stvari ne preokrenu u našu korist. Pravi rokenrol nije mrtav. I dalje živi tamo gde mu je suštinski i mesto. U ilegali braćo i sestre.