понедељак, 16. април 2012.

"Neobavezna" lektira


Sa likom i mišljenjem Stanka Cerovića, rođenog brata pokojnog novinara Stojana Cerovića, upoznao sam se pre par meseci preko jednog zanimljivog intervjua u Vremenu, posle kojeg sam odmah posetio obližnju knjižaru i pazario Cerovićevu knjigu „Drvo života, plodovi smrti“ (Gradac-Čačak 2007). U međuvremenu je napisao novu knjigu, koja je, kako kažu, logični nastavak ove, pa nisam želeo da je preskočim kako mi nešto ne bi promaklo. Ono što me je privuklo Ceroviću, jeste njegov revidirani stav na temu svega što nas okružuje, a koji se evidentno, zdravorazumski, menjao onako kako se menjala situacija u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i svetu. Pogotovu što je ustao i rekao u lice svojim saborcima iz devedesetih kako su se posle dvehiljadite pretvorili u moralne gnjide koje i dalje profitiraju na račun devedesetih priželjkujući i podražavajući hronični status qou u zemlji u kojoj žive. Takav stav je za poštovanje jer odskače od psihologije grupnjaka kojoj su skloni kako desni tako i levi-libero intelektualci.
„Drvo života, plodovi smrti (ili o povratku ljudi iz istorije)“ spada u esejističku književnost sa dubokim filozofskim osvrtima na savremeno čovečanstvo kroz poznate istorijske i književne ličnosti koje autoru lično znače. Od Homera, Odiseja, Hektora i Ahila, preko Marka Miljanova, Ilije Kuča i Vuka Lopušine, Gavrila Principa i Milovana Đilasa, Cerović nam priča o herojima u neherojskim vremenima, raspadu Jugoslavije, Nato bombardovanju 1999. i predosećanju besmislene igre čiji smo taoci. Pri tome Cerović to radi sa velikim stilom, mudro i pametno, nepretenciozno, književno-stilski savršeno. Jedan deo knjige, pod nazivom „Koliba u istoriji“, objavljen je svojeveremeno u nedeljniku Vreme. U pitanju je, bez sumnje, knjiga koja odiše intelektualnim poštenjem.



„Melvil o Melvilu“ Ruja Nogejre je knjiga razgovora sa velikim francuskim režiserom, ocem euroamerikane, Žan Pjerom Melvilom iz 1971.godine, koja je godinama poznata u filmofilskim krugovima kao pandan kultnoj knjizi „Trifo-Hičkok“ ,a danas obavezno štivo za svakog čoveka koji se na ovaj ili onaj način bavi filmom. Knjiga je prvi put prevedena na srpski jezik (sa čudnim zakašnjem), izdao je Niški kulturni centar, dok je sjajan i jezgrovit predgovor napisao patrijarh jeretičkog filmskog mišljenja prof. Nebojša Pajkić. U pitanju je reprezentativna prilika da se upoznate sa Melvilovim pogledom na lični autorski opus, kao i njegovim mišljenjem o tuđim filmovima. Naravno u ovoj knjizi se nalazi i njegova intimna lista od 63 najveća autora američkog predratnog filma, među kojima se nalaze neka od najvećih imena žanrovskog filma, kao i osvrt na bolna izostavljanja koja mnogim filmskim stručnjacima ni danas nisu jasna. Takođe, saznaćete i nešto o njegovom poimanju umetnosti, a negde i života. Čovek koji svojom harizmom i beskompromisnošću ne može da vas ostavi ravnodušnim. Lično, uspeo sam svojevremeno u Kinoteci da odgledam nekoliko najbitnijih Melvilovih ostvarenja (Samuraj, Strašna deca, Žaca, Crveni krug, Drugi dah) ali nisam odgledao sve što je snimio, tako da mi je ova knjiga dobro došla kao podstrek da krenem iznova u potragu za odgledanim i neodgledanim Melvilovim filmovima.

„Kratki ljudi“ Zorana Ćirića a.k.a. Magičnog Ćire je još jedna zbirka priča koja se poetski nastavlja na dosadašnji opus pisca. Hoču reći, sve je tu i sve je na svom mestu. Bluzerski kantri sentiment smešten u srpsku zbilju sa mitološkim prizivom svih ikona amerikane, od Roberta Džonsona, preko Sema Pekinpoa, do melodramskih džezerskih posveta svom ocu. Marginalci, kockari, alkosi, bludnice, kao i sve ono što krasi kantri bluz pesme koje volimo, sastavni su deo Ćirine proze. Magični je odavno dokazao da je Townes Van Zandt savremene srpske proze. Ovom zbirkom samo potvrđuje svoju titulu.

„Sedma republika – pop kultura u YU raspadu“ Ante Perkovića je prva knjiga koja se, bez naglašenog yu nostalgičarskog sentimenta, bavi rok scenom bivše Jugoslavije, na kojoj su stasale mnoge generacije i mnogi pojedinci. Zbog toga je ova knjiga, meni, lično bila zanimljiva, i moram priznati da sam donekle uživao u podsećanju na bendove uz koje sam odrastao i dočekao raspad države u kojoj sam živeo. Veći deo knjige je pisan novinarsko-esejističkim stilom, dok su najbolji delovi vezani za momente ličnih osvrta autora na muziku koja ga je oblikovala kao ličnost. Iako su mi mnoge priče vezane za ovaj period dobro poznate, nijednog trenutka mi nije bilo dosadno. Nisam otkrio ni bogzna šta novo. Čak sam se u nekoliko navrata raspravljao sa Perkovićevim poređenjima, ali se i suštinski u većini stvari sa njim i složio. Čak i kada barata sterotipima (levo-desno), Perković to čini na šarmanatan način. U svakom slučaju, ono što je posebno zanimljivo, kroz samu knjigu je potegnuto i nekoliko demstifikatorskih argumenata na račun urbane fantazme beogradske i zagrebačke elite, i njihovom bezmalo fašističkom odnosu prema onome što kao nije urbano, a sve to kroz istraživanja Stefa Jansena antropologa koji je u drugoj polovini devedesetih vršio etnografska istraživanja u Beogradu i Zagrebu. U svakom slučaju još jedna zanimljiva knjiga koju možete pročitati.

1 коментар:

  1. Možda čak i više rok kultura. Biješe čitava lepeza kvalitetnih grupa koje su prašile izuzetno dobro i sam ih je jezik sprečavao da naprave karijeru vani. Leb i Sol, Smak, Corba, Atomsko skloniste, Partibrejkersi, Katarina, Azra itd...Nije se oskudjevalo ni u pop mizici. Pa jedan od najvecih evropskih kantautora Arsen Dedić (za mene najveća živa kulturna ikona ex zemllje ) sa ovih je prostora.

    ОдговориИзбриши