Jednom me je jedna devojka pitala kako mogu da budem toliki mazohista i da dozvolim sebi da slušam country muziku. To se sve dešavalo mnogo pre nego što je Johnny Cash sa Rick Rubinom ostavio za sobom paket neprocenjivih remek dela (American Recordings) jer je izvesna persona tek tada pokazala interesovanje za ovaj zvuk. Na njeno pitanje nisam umeo da dam smislen odgovor. Možda je trebalo da se pozovem na izjavu Pitera Bogdanoviča koji je rekao da voli country jer je to muzika lišena cinizma, ili je trebalo jednostavno da se napravim blesav, ali nisam izdržao a da ne pustim pet-šest otrovnih strelica na račun njenog intelektualnog snobizma. Tada sam negde u dubini duše počeo da je doživljavam kao foliranta koji rabi pop kulturu zarad ličnog imidža urbane i ekscentrične devojke. Dakle, zašto je neko veći mazohista ako sluša country u odnosu na nekog ko voli elektroniku ili hevi metal? Tada sam zaista počeo da tragam za korenom zaraze country muzikom u mom slučaju i došao do zaključka da je ceo taj pogled na svet indukovan preteranim gledanjem western filmova. Tada je sve krenulo. Slušajući te sjajne pesme mogao sam u svojoj glavi da vrtim scene iz filmova Džona Forda, Henrija Hataveja, Sema Pekinpoa ili Bada Betikera. Mogao sam jasno da vidim horizont, zalazak sunca i usamljenog kauboja kako odlazi. To je romantičarski pogled na svet. Današnja vremena su skroz drugačija. Zato volim da slušam country muziku jer me ista podseća da se suština krije u jednostavnosti i svedenim formama. Život je nepodnošljivo lak, ali ga sami komplikujemo. Evo vam deset pesama koje dokazuju tvrdnje iz ovog posta:
Нема коментара:
Постави коментар