Kod nas je preveden samo jedan roman Džordža Pelekanosa "Prestonica nasilja" u izdanju Samizdata B92. U pitanju je jedan od najboljih živih pisaca krimi romana i nastavljača tradicije hard boiled proze čiji su rodonačelnici Rejmond Čendler, Dešajel Hemet i Miki Spilejn. Nadam se da će se naći neki izdavač koji će nam ponuditi kompletan opus ovog sjajnog pisca i svim ljubiteljima žanrovske proze učiniti veliko zadovoljstvo. Pre nekih mesec dana u kulturnom dodatku Politike objavljen je intervju sa Pelekanosom koji želim da podelim sa svima koji posećuju Jorgoslovlje.
Džordž Pelekanos, vašingtonski Čarls Dikens
Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Vašingtonskom piscu Džordžu Pelekanosu izašao je ovih dana šesnaesti roman posvećen onom delu Vašingtona koji diplomate, političari i prestonička elita nikad ne slikaju. Amerikancu pravoslavne vere i grčkog porekla knjiga je ovde izašla baš na dan kada mu je umro otac. A njemu je i posvetio svoj najnoviji roman koji govori o večitoj temi odnosa između oca i sina.
Pelekanos je detektivske romane uzdigao na visoke literarne grane, a nazivaju ga američkim Čarlsom Dikensom, zbog toga što je svoje pero posvetio socijalnim nepravdama, siromaštvu i nejednakostima u epicentru najbogatije zemlje sveta. Te teme, kaže, više interesuju Evropljane, otud su njegove knjige, što nije tipično, najpre postigle uspeh u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. U Srbiji, Samizdat B92 objavio je njegov „Grad nasilja“.
U oporu prozu o vašingtonskom slamu, Pelekanos ubacuje ritam i tonove soula, roka i popa što je muzika njegovog vremena i podneblja. Ovaj pisac važi za najboljeg poznavaoca nezvaničnog gradskog jezgra američke prestonice van Bele kuće – Kapitol hila i ostalih znamenja moći supersile. Kad piše o prošlim vremenima tu su sving, džez, koje je takođe istražio i ugradio u prozu prestoničkog geta.
Pre nego što je krenuo na turneju po Americi povodom nove knjige, Pelekanos je dao intervju za „Politiku”.
Kako to da ste se gotovo u potpunosti opredelili za crni Vašington, da vaši junaci potiču iz krajeva naseljenih crnom populacijom?
Rastao sam u radničkom kraju naseljenom uglavnom potomcima evropskih imigranata – Ircima, Poljacima, Italijani i delimično crncima… Ali još kao jedanaestogodišnjak radio sam u kafani za ručavanje kod svog oca. I taj posao bio je za mene jako značajan, jer sam tu postao svestan rasne i klasne razlike, čemu sam posvetio sve svoje knjige.
Ipak su glavni likovi u vašoj knjizi, izuzimajući ovu poslednju, afrički Amerikanci?
i Grka (smeh) i običnih belih ljudi. Pokušavam da dam celu panoramu ovoga grada, a nema mnogo gradova u Americi kao što je Di-Si u kome je većina crna: Atlanta, Detroit… Ako praviš ovakvu vrstu romana, tvoji likovi moraju biti pretežno crni, jer to je tačna karta ovoga grada. Kada sam ja bio dete, pedesetih godina, grad je bio gotovo potpuno crn sa više od 80 odsto crnog stanovništva. Kasnije je raseljavanjem ova proporcija smanjena. Ali to je i danas grad sa crnom kulturom. I za mene će uvek to ostati.
Pelekanos je detektivske romane uzdigao na visoke literarne grane, a nazivaju ga američkim Čarlsom Dikensom, zbog toga što je svoje pero posvetio socijalnim nepravdama, siromaštvu i nejednakostima u epicentru najbogatije zemlje sveta. Te teme, kaže, više interesuju Evropljane, otud su njegove knjige, što nije tipično, najpre postigle uspeh u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. U Srbiji, Samizdat B92 objavio je njegov „Grad nasilja“.
U oporu prozu o vašingtonskom slamu, Pelekanos ubacuje ritam i tonove soula, roka i popa što je muzika njegovog vremena i podneblja. Ovaj pisac važi za najboljeg poznavaoca nezvaničnog gradskog jezgra američke prestonice van Bele kuće – Kapitol hila i ostalih znamenja moći supersile. Kad piše o prošlim vremenima tu su sving, džez, koje je takođe istražio i ugradio u prozu prestoničkog geta.
Pre nego što je krenuo na turneju po Americi povodom nove knjige, Pelekanos je dao intervju za „Politiku”.
Kako to da ste se gotovo u potpunosti opredelili za crni Vašington, da vaši junaci potiču iz krajeva naseljenih crnom populacijom?
Rastao sam u radničkom kraju naseljenom uglavnom potomcima evropskih imigranata – Ircima, Poljacima, Italijani i delimično crncima… Ali još kao jedanaestogodišnjak radio sam u kafani za ručavanje kod svog oca. I taj posao bio je za mene jako značajan, jer sam tu postao svestan rasne i klasne razlike, čemu sam posvetio sve svoje knjige.
Ipak su glavni likovi u vašoj knjizi, izuzimajući ovu poslednju, afrički Amerikanci?
i Grka (smeh) i običnih belih ljudi. Pokušavam da dam celu panoramu ovoga grada, a nema mnogo gradova u Americi kao što je Di-Si u kome je većina crna: Atlanta, Detroit… Ako praviš ovakvu vrstu romana, tvoji likovi moraju biti pretežno crni, jer to je tačna karta ovoga grada. Kada sam ja bio dete, pedesetih godina, grad je bio gotovo potpuno crn sa više od 80 odsto crnog stanovništva. Kasnije je raseljavanjem ova proporcija smanjena. Ali to je i danas grad sa crnom kulturom. I za mene će uvek to ostati.
Iscrtali ste različitu mapu svetske prestonice, ona je geografski jako blizu svetskih moćnika, ali je daleko po načinu života u getima Afroamerikanaca odmah kod Kapitol hila ili Bele kuće?
To je to. Nikada ne pišem o federalnim monumentalnim građevinama ovoga grada i ljudima koji u njima žive i rade, ali volim da ukažem na ironiju da je sedište američke vlade baš ovde, a da su američki lideri nevoljni da reše probleme geta u gradu u kome žive. Dovoljno je samo da krenete Nort kapitol ulicom ili Florida avenijom i fotografišete neke od zgrada na kraju ulice… I videćete da su to neki od najsiromašnijih i najgorih krajeva koje možete sresti u nekom sasvim trećem svetu. Ne morate da napišete knjigu, samo napravite sliku – i ona će vam reći hiljade priča.
Pišete detektivske romane, pišete priče o kriminalu, drogi, nasilju…
To je to. Nikada ne pišem o federalnim monumentalnim građevinama ovoga grada i ljudima koji u njima žive i rade, ali volim da ukažem na ironiju da je sedište američke vlade baš ovde, a da su američki lideri nevoljni da reše probleme geta u gradu u kome žive. Dovoljno je samo da krenete Nort kapitol ulicom ili Florida avenijom i fotografišete neke od zgrada na kraju ulice… I videćete da su to neki od najsiromašnijih i najgorih krajeva koje možete sresti u nekom sasvim trećem svetu. Ne morate da napišete knjigu, samo napravite sliku – i ona će vam reći hiljade priča.
Pišete detektivske romane, pišete priče o kriminalu, drogi, nasilju…
A ne optužujete svoje junake koji u svemu tome učestvuju?
Ne zato što oni žive u vakuumu, oni ne postoje. Diskriminacija je u ovoj zemlji trajala stotinama godina. Dovoljno je da uđete u školu u siromašnom delu grada, a zatim na drugu stranu u bogati kraj, u belu školu, i videćete sami kakva je to razlika. Svako ko kaže da je rasizam prevaziđen jer sada imamo Obamu, ili da nema više klasnih razlika, verovatno misli da smo svi mi slepi. To je za mene dovoljna inspiracija za knjigu.
Ne mislite da je u spoljnoj politici prema malim i siromašnim zemljama Vašington delovao po istoj mustri kao i u odnosima sa crnim stanovništvom?
Pa to je diskusija koju vodimo još od Vijetnama. Vrlo malo toga se promenilo. Tek treba da se ispriča priča o tome koliko smo iračkih civila pobili u ovom ratu. Ti životi nisu ništa manje vredni od američkih života. I bombardovanje Jugoslavije u Klintonovoj administraciji smatra se velikim uspehom u spoljnoj politici, dobro obavljenim poslom. Pri tome niko ne pominje civilne žrtve ove „uspešne intervencije”?
Amerikanci nikad nisu ni razumeli o čemu se stvarno radi u vezi sa ratom i Kosovom. Ako bilo kog Amerikanca pitate o čemu se tu radi, zašto smo vodili taj rat i zbog čega, neće znati ništa da vam kaže. Nikad to nije objašnjeno. U tom smislu, nikad javnost nije znala ni zašto smo otišli u Irak. Objašnjenja su se mnogo puta menjala.
U novoj knjizi, koju ste posvetili svom ocu, opisujete događaje u zatvoru za maloletnike, ovde u Vašingtonu?
Da, to je zatvor Ouk hil, koji je nekad izgledao strašno, ali se danas menja. Dečaci sada tamo idu u školu, dobijaju obuku za neki zanat, učestvovali su i u izgradnji Nju Orleansa posle „Katrine”… Većina dece u tom zatvoru su između 14 i osamnaest godina. Dečak koji kao belac zbog sticaja okolnosti biva stavljen u zatvor sa crnim dečacima shvata da razlika između njih nije u boji kože, već je razlika klasna. On dolazi iz srednje klase, ima oba roditelja koji ga vole. I sama ta baza čini ga drugačijim, on se ne vraća ulici i kriminalu kad izađe iz zatvora. Njegov prijatelj iz zatvora Ali to mu stalno govori: „Ti ovde ne pripadaš.“ Mislim da klinac uhvaćen sa dva grama marihuane ne treba da ide u zatvor sa teškim kriminalcima. Oni bi morali da budu pod nekom vrstom nadzora, ali nije im mesto u zatvoru.
Da li se nešto menja sa Obamom?
On pokušava da promeni stvari, ali ima puno otpora. Raš Limbo preko radija kaže da se nada da će Obama biti neuspešan u pokušajima da promeni Ameriku. A to je čudno kad dolazi iz usta onoga koji je ubedio ljude da je vrhunski patriota. Amerikanci nisu glasali za torturu u zatvorima, nisu glasali ni za okupaciju Iraka, Amerikanci su glasali za ljude u koje su imali poverenja, a oni su to poverenje izigrali. Siguran sam da će sa Obamom to biti sasvim drugačije.
Zorana Šuvaković
Ne mislite da je u spoljnoj politici prema malim i siromašnim zemljama Vašington delovao po istoj mustri kao i u odnosima sa crnim stanovništvom?
Pa to je diskusija koju vodimo još od Vijetnama. Vrlo malo toga se promenilo. Tek treba da se ispriča priča o tome koliko smo iračkih civila pobili u ovom ratu. Ti životi nisu ništa manje vredni od američkih života. I bombardovanje Jugoslavije u Klintonovoj administraciji smatra se velikim uspehom u spoljnoj politici, dobro obavljenim poslom. Pri tome niko ne pominje civilne žrtve ove „uspešne intervencije”?
Amerikanci nikad nisu ni razumeli o čemu se stvarno radi u vezi sa ratom i Kosovom. Ako bilo kog Amerikanca pitate o čemu se tu radi, zašto smo vodili taj rat i zbog čega, neće znati ništa da vam kaže. Nikad to nije objašnjeno. U tom smislu, nikad javnost nije znala ni zašto smo otišli u Irak. Objašnjenja su se mnogo puta menjala.
U novoj knjizi, koju ste posvetili svom ocu, opisujete događaje u zatvoru za maloletnike, ovde u Vašingtonu?
Da, to je zatvor Ouk hil, koji je nekad izgledao strašno, ali se danas menja. Dečaci sada tamo idu u školu, dobijaju obuku za neki zanat, učestvovali su i u izgradnji Nju Orleansa posle „Katrine”… Većina dece u tom zatvoru su između 14 i osamnaest godina. Dečak koji kao belac zbog sticaja okolnosti biva stavljen u zatvor sa crnim dečacima shvata da razlika između njih nije u boji kože, već je razlika klasna. On dolazi iz srednje klase, ima oba roditelja koji ga vole. I sama ta baza čini ga drugačijim, on se ne vraća ulici i kriminalu kad izađe iz zatvora. Njegov prijatelj iz zatvora Ali to mu stalno govori: „Ti ovde ne pripadaš.“ Mislim da klinac uhvaćen sa dva grama marihuane ne treba da ide u zatvor sa teškim kriminalcima. Oni bi morali da budu pod nekom vrstom nadzora, ali nije im mesto u zatvoru.
Da li se nešto menja sa Obamom?
On pokušava da promeni stvari, ali ima puno otpora. Raš Limbo preko radija kaže da se nada da će Obama biti neuspešan u pokušajima da promeni Ameriku. A to je čudno kad dolazi iz usta onoga koji je ubedio ljude da je vrhunski patriota. Amerikanci nisu glasali za torturu u zatvorima, nisu glasali ni za okupaciju Iraka, Amerikanci su glasali za ljude u koje su imali poverenja, a oni su to poverenje izigrali. Siguran sam da će sa Obamom to biti sasvim drugačije.
Zorana Šuvaković
Нема коментара:
Постави коментар