уторак, 17. фебруар 2009.

OSTROV

Ostrvo je film Pavela Lungina koji sam odgledao sa zakašnjenjem od godinu dana. Mada...možda i nisam. To vam je isto kao kada bi ste pomislili da ste sa zakašnjenjem pročitali neku knjigu ili odgledali neku predstavu. Naravno da stvari ne stoje tako, jer za pravo umetničko delo nikad nije kasno. Njihova osnovna karakteristika je vanvremenost. Uvek sam se čudio ljudima koji su se utrkivali , ko će pre da odgleda najnoviji film ili da pročita knjigu koja je nagrađena Ninovom nagradom, ili da pročita najnoviji roman nagrađenog Nobelovca samo da bi bio u toku. To se zove intelektualni snobizam ili idiotizam. Elem, film Ostrov ne zaslužuje u uvodu pominjanje reči kao što su snobizam i idiotizam, pa ću preći na svoje impresije.

Priča počinje 1942.godine na ruskom teretnom brodu koji naleće na nemački SS brod. Posadu ruskog broda čine ložač Anatolij i kapetan. U kandžama nacističke flote Anatolij pada na kolena plačući i moleći ih za milost. Od nemačkog oficira dobija pištolj i ponudu da ubije kapetana, odnosno svog prijatelja, da bi mu nacisti poštedeli život. Anatolij opaljuje metak. Kapetan pada sa broda. Nemci odlaze...brod leti u vazduh...Anatolij završava na ostrvu gde ga nalaze monasi iz obližnjeg manastira.

Prošlo je trideset godina i Anatolij je već starac. Postao je jurodiv Hrista radi. Bezmalo svetac. Nešto poput starca Zosime iz romana "Braća Karamazovi". U stvari, Anatolij je zapravo Raskoljnjikov koji je postao starac Zosima. Počinio je zločin u mladosti i ispao ljigavac, nitkov, govno. Sve vreme nosi taj greh na plećima. Svakog trenutka. Posle trideset godina živi kao usamljenih monah u ložionici uglja i nikako ne pristaje da pređe u odaje ostalog monaškog bratstva. Svakog dana odlazi na zabačenije delove ostrva i plače moleći Boga za oproštaj. Ti momenti i momenti njegove jurodivosti kod percipijenta pokreću emotivni cunami.

Zanimljivo je da ostatak bratstva na čelu sa Igumanom nije siguran da li je Anatolij budala ili svetac, te ih autor tokom celog filma podvrgava podsmehu. Iguman u jednom momentu pristaje da živi sa njim u kotlarnici ne bi li se odrekao materijalnih dobara i tako spoznao razliku između institucionalnog organizma Crkve i gole vere. Otac Jov se sve vreme ljuti na Anatolija jer mrmlja u crkvi, pogrešno se okreće, ne poštuje propise i kanone, tako da vas na momente podseća i na nekog jeretika.

Otac Anatolij je svoje grehe okajao, ali mu to Bog nije otkrio do pred sam kraj filma, odnosno do pred njegovu smrt, jer u suprotnom od njegovog pokajanja ne bi ostalo ništa. Upravo se u tome pokazuje sva dubina i sva premudrost Njegovog promisla, bolni i spasonosni vaspitni metod. Bog ga je pred smrt udostojio saznanja da ipak nije ubica.

Jedan od najdubljih i najspasonosnijih hrišćanskih filmova koje sam odgledao. Rame uz rame sa Ferarinim klasikom "Bad Lieutenant".

PS: Inače, nisam od ljudi koji obožavaju "Andreja Rubljova" od Tarkovskog.

Нема коментара:

Постави коментар