Kada je onomad, između dva svetska rata, moj omiljeni pisac F. Skot Ficdžerald napisao ovu priču, nije mogao ni da pretpostavi, da će se po istoj, šezdeset i kusur godina kasnije, snimiti film koji će biti glavni favorit za najveći broj Oscara.
Rediteljska palica je poverena Dejvidu Finčeru (Zodiac, Fight Club, Alien 3, Seven) koji je nešto najbolje što se dogodilo u holivudskom filmu s kraja XX. i početka XXI. veka.
Moram priznati da nisam očekivao puno od ovog filma, što i nije čudno, jer u poslednjih pet-šest godina ništa i ne očekujem od filmova, pogotovu američkih- iz holivudske radionice, (jer Pekinpo i Leone su odavno mrtvi), ali ovaj film je na mene ostavio zaista dobar utisak.
Dejvid Finčer je snimio vrhunsku melodramu. Možda će ova činjenica biti razočaravajuća za fanatične ljubitelje filma "Fight Club", ali mnogima koji su svojevremeno otkrili čarobne momente filmova Frenka Kapre, sigurno neće.
Bred Pit je dobar, odličan, ali više bih voleo da Oscara za glavnu mušku ulogu dobije Miki Rurk, dok bi Kejt Blančet trebalo da dobije petnaest Oscara za ovu ulogu. Malo je jedan. Još jednom je dokazala/pokazala da se u isto vreme može biti i zvezda i glumica. Duboki naklon za Kejt Blančet, kapa dole za Bred Pita, aplauz za Dejvida Finčera koji je uspeo da snimi Oskarovca a da se "ne proda".
Нема коментара:
Постави коментар