Kotrljajuća grmljavina - Sem Šepard

Kada bi ste pitali lepšu polovinu Jorgoslovlja (sasvim sam u to siguran) ko je jedan od najboljih frajera na svetu, a na čijem primeru je Svevišnji bio poprilično velikodušan,jer nije štedeo na intelektu dok je stvarao habitus dotičnog, dobili bi ste odgovor da bi to mogao da bude samo i jedino Sam Shepard. Čovek koji je šezdesetih svirao bubnjeve u grupi Holy Modal Rounders; čovek koji je igrao u filmovima Terensa Malika, Vendersa i Šlendorfa; čovek koji je napisao Pariz Texas, Lude od ljubavi, Motelske hronike; čovek koji je slomio srce punk rock heroini Patty Smith; čovek koji je oženio najseksipilniju holivudsku zvezdu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih (Jessicu Lange). Da gospodo!!!Sam Shepard - frajer i intelektualac.

Sheparda je uoči čuvene turneje Rolling Thunder Revue (jesen 1975-zima 1976)pozvao Bob Dylan da bude učesnik dvomesečne turneje po Novoj Engleskoj i da napravi scenario za igrano dokumentarni film o tom događaju. Tokom turneje snimljeno je dosta materijala, ali film nikada nije "sklopljen", niti je ikada ugledao svetlo dana. Bez obzira na tu činjenicu ostao je ovaj dnevnik Sama Sheparda koji na najbolji mogući način svedoči jedan uzbudljiv delić istorije rokenrola, čiji je glavni protagonist jedna od najzanimljivijih i najintrigantnijih ličnosti pop kulture čije je "kršteno" ime Robert Zimmerman.

Čitajući ovu knjigu imao sam utisak da sam deo cele te priče. Divio sam se avanturističkom - hobo senzibilitetu svih učesnika i još jednom pokušao sebi da objasnim da je moj najveći problem zapravo u tome, što sam se rodio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Bilo je tu raznoraznih likova i frikova, kao i ličnosti koji su svojim delima obeležili jednu divnu epohu. Mislim na persone poput Joan Baez, Alena Ginsberga, Ramblin’ Jacka Elliota, Joni Mitchell, T Bone Burnetta, Rogera McGuinna...Iz ove knjige, kao i iz Scorseseovog dokumentarca, možete na pravi način sagledati kompleksnost i harizmatičnost Boba Dylana čijem magnetizmu nije odoleo ni Sam Shepard. Sjajno svedočanstvo o jednom od najvećih umetnika našeg vremena.

Najbolji albumi 2009. po izboru Jorgoslovlja

Kako sam uvek voleo da ispratim godišnje liste mojih omiljenih muzičara, kritičara i drugih ljudi koji se bave pop kulturom, rekoh sebi da je vreme da i ja postavim svoju godišnju listu albuma. Ovo su albumi koji su došli do mene zahvaljujući preporukama prijatelja i eminentnih ličnosti poput Žikice Simića, Allana Jonesa i drugih, koji se na ovaj ili onaj način bave rokenrolom. Nekoliko od izabranih se već mesecima nalaze u mom MP3 plejeru i vrtim ih svakodnevno.
Opet bih želeo da naglasim, kada su liste u pitanju, da je nezahvalno ređati albume po nekom redosledu, ali u ovom slučaju posebno bih izdvojio album Keep it Hid koji otvara listu, jer sam proletos, na prvo slušanje, odvalio kao malo dete, shvativši da je Dan Auerbach čovek koji na pravi način spaja tradicionalno sa "modernim". Takav pristup rok muzici me je uvek kupovao za sva vremena.

THE FELICE BROTHERS
















MONSTERS OF FOLK














Give Up the Ghost

Buđenje iz mrtvih - Miša Radivojević (2005)

Film "Buđenje iz mrtvih" Miše Radivojevića izbegavao sam nekoliko godina iz razloga tzv. kontroverzi koje su se plele oko samog filma, računajući da je u pitanju još jedna bespotrebna halabuka koja ima za cilj da izreklamira pozne radove jednog od najvećih srpskih filmskih autora. Takođe moram da priznam da sam posle velikog razočaranja filmom "Ni na nebu ni na zemlji" prestao da se interesujem za Radivojevićeve kasnije radove. Želeo sam da ga pamtim kao autora filmova "Dečko koji obećava", "Kvar", "Bube u glavi", "Uvod u drugi život", "Una". U takvom opusu nije bilo mesta za mediokritetska celuloidna buncanja. Međutim, kako sam slučajno dobio navedeni film od jednog prijatelja, nisam odoleo a da ne zavirim ponovo u autorski svet Miše Radivojevića uz sve opasnosti da ponovo doživim razočaranje koje se dogodilo sa besmislenim "Ni na nebu ni na zemlji". Međutim, dogodilo se upravo suprotno. Shvatio sam da je Miša Radivojević "Buđenjem iz mrtvih" pokazao autorima svoje generacije kako se pravi ART film.

Miša Radivojević je uvek bio jedan od neprilagođenih. Autentični "Outlaw" domaće kinematografije. Autor koji svojim opusom uz opuse Živojina Pavlovića i Slobodana Šijana predstavlja esenciju srpskog-evropskog filma. Tomas Bernhard domaćeg filma koji je većinom svojih dela prikazao provincijalnom establišmentu srpske kulture šta znači biti beskompromisan. Šta znači biti autor čija se subverzivnost može sagledati na jedan specifičan način. Na vreme je shvatio da su mnogi pre njega već prozvali sistem i deklarisali se kao ideološki protivnici istog. Vešto je izbegao postavljenu zamku. Naime, on u svojim filmovima nije prozivao drugu stranu, već svoju. Udarao je na najbliže, na saborce iz svojih redova, na porodicu, a to je opasnije od napada na neistomišljenike, jer te istog momenta proglase za jeres i spaljuju te na lomači bez treptaja. Osim toga, jedni je autor koji se na ovim prostorima ozbiljno bavio preispitivanjem položaja intelektualca u društvu. To je ono što ga izdvaja od ostalih autora.

"Buđenje iz mrtvih" je delo koje se, sa možda nedovoljne vremenske distance bavi ružnom stranicom novije srpske istorije, kancerom koji je pojeo dobar deo naših života. Priča o univerzitetskom profesoru - intelektualcu demokratske Srbije (Svetozar Cvetković), koji za vreme bombardovanja 1999.godine odlazi u svoj rodni grad koji se nalazi u unutrašnjosti Srbije, kako bi posetio bolesnog oca (Ljuba Tadić) i suočio se sa duhovima prošlosti. Kroz susrete sa devojkom iz Gimnazije (Anita Mančić) i razgovore sa drugarima iz detinjstva shvata promašenost svog života i života svih svojih prijatelja, ali iz taštih pobuda perverzno uživa u celoj priči, pitajući se gde se zapravo krije smisao. Metaforičnost oceubistva, kenjanje na nadgrobnu ploču, izjavljivanje saučešća kurcem, kao i saopštavanje gimnazijskoj ljubavi da joj je otac bio pedofil, predstavlja Mišino pljuvanje istini u oči. Udarac u pleksus palanačkom senzibilitetu i istorijskom nacionalnom hororu. Napad na porodicu, prijateljstvo i nostalgiju. Opomena budućim generacijama da samoubistvo rukom rođenog deteta ukazuje da je zla kob preneta na još jednu generaciju. Dokle ćemo se vrteti u krug, reći će istorija.

Razglednica

Photo:Ivana Jeličić

Uvek sam mrzeo priče o gradovima ili varošicama koje počinju rečenicama poput "Beograd je grad na ušću dveju reke ispod Avale", "Smederevo je nadaleko poznato po kvalitetnom vinu", "Niš je prestonica Juga koja pored dobrog roštilja i meraklijskog sentimenta ima..." itd.... itd. Takav početak me podseća na neke dosadne dokumentarne emisije iz prošlosti, koje se i dan danas prikazuju na državnoj televiziji. To su, nekako, opšta mesta koja se iz lokalpatriotskih razloga ulepšavaju i filuju, tako da ih uvek uzimam sa rezervom. Znam kako može da izgleda jedna prosečna srpska varoš, jer sam rođen u jednoj takvoj varošici i proveo dobar deo života u istoj, kao što znam kako izgleda veliki grad sa svim svojim prednostima i manama. Naime, kada sam počeo da pišem blog, moji drugari iz Brusa su me pitali kada ću napisati nešto o gradu u kojem sam rođen. Izbegavao sam odgovor, kao i pisanje na zadatu temu, baš iz razloga da ne bih upao u klopku lokalpatriotizma i neizbežne neobjektivnosti.

Kako se posle izvesnog vremena, u mojoj glavi ponovo nametnula ta tema, i to sama od sebe, rešio sam da izrazim svoje emocije prema rodnom gradu kroz fragmente koji će biti potkrepljeni pesmama koje na intimni način prikazuju moj doživljaj Brusa, kao i kroz asocijacije koje nemaju veze sa nekim stvarnosnim sudom, već sa duboko ličnim.

Provedeno detinjstvo u Brusu ravno je Rajnerovom remek delu snimljenom prema literarnom predlošku Stivena Kinga. King je imao Mejn, ja sam imao rasinski okrug i identičnu družinu kakvu u ovom filmu predstavljaju klinci poput Korija Fildmena i Rivera Finiksa.



Tinejdžersko doba je bilo turbulentno i bolno. Rat, nemaština i snovi o odlasku u daleki svet.



Čini mi se da sam tada bio ludački zaljubljen u jednu devojku, sa rezervom da bi se već sutra mogao zaljubiti u još njih pet. Isto tako sam bio ranjiviji nego danas, ali pet puta hrabriji. Možda i gluplji. Ali svemu sam prilazio sa strašću i emocijama. Razum je bio daleko. Voleo sam da visim na glavnoj ulici, da sedim sa starijim Brusjanima u kafanama i slušam njihove priče o starim dobrim vremenima. Svi ti ljudi iz današnje perspektive imaju lirsko-epsku auru u mojoj uobrazilji i podsećaju me na nestvarne likove iz romana Alesandra Barika.



Često sam odlazio na reku. To je bilo mesto gde se sve bitno dešavalo. Tu je moj otac upoznao moju majku. Tu sam naučio da plivam. Tu sam prvi put popio pedalu od prve devojke do koje mi je bilo stalo. Down By The River!!! Nije čudno što su reke nezaobilazan motiv u mnogim pesmama.

Photo: Bojan Simić

Voleo sam poslastičarnicu starih Goranaca koja je još uvek živa; kafane koje su mirisale na živost; kestenje iz dvorišta pokojne Cane; drombulje koje je u džepu svog prslučeta nosila Draginja Popović; alkose koji su visili ispred "Branka Perišića"; ribolovce koji su pričali priče o velikim ribama; lovce koji su pričali priče o velikim ulovima; večite studente koji su leta provodili sedeći ispred parlamenta Bože sodadžije; klakere i kabeze; hotelsku baštu sa šlager pevačima; vremena koja su zauvek iščezla.

INTIMNA LISTA

Evo još jedne liste za sve ljubitelje ove iščašene društvene igre. U pitanju su filmovi koji su me kroz sazrevanje i filmofilsko iskustvo menjali. Filmovi koji su me intelektualno i emocionalno razvaljivali. Filmovi koji su uticali na moj lični odnos prema umetnosti i životu. Poređani su bez posebnog reda, jer su svi do jednog apsolutna remek dela koja bi bilo teško i nerazumno klasifikovati po umetničkoj vrednosti.

Osuđeni na smrt je pobegao - Rober Breson (1956)



Blow Up - Mikelanđelo Antonioni (1966)



Stanar - Roman Polanski (1975)



Čovek koji je želeo da postane Kralj - Džon Hjuston (1975)



Psiho - Alfred Hičkok (1960)



Apokalipsa danas - Frensis Ford Kopola (1979)



Diskretni šarm buržoazije - Lujs Bunjuel (1972)



Lovac na jelene - Majkl Ćimino (1978)



Kum - Frensis Ford Kopola (1972)



Bilo jednom u Americi - Serđo Leone (1984)



Samuraj - Žan Pjer Melvil (1967)



Psi od slame - Sem Pekinpo (1971)



Poslednja bioskopska predstava - Piter Bogdanovič (1971)



Jodžimbo/Telesna straža - Akira Kurosava (1961)



Paklena pomorandža - Stenli Kjubrik (1971)



Kratki film o ubijanju - K. Kišlovski (1988)



Novecento/XX. vek - Bernardo Bertoluči (1976)



Enigma Kaspara Hauzera - Verner Hercog (1974)



Oslobađanje - Džon Burman (1972)



Ulica - Federiko Felini (1954)



Ljudi mačke - Pol Šreder (1982)



Strožek - Verner Hercog (1977)



Stalker - Andrej Tarkovski (1979)



Ogoljeni - Majk Li (1993)



Plavi somot - Dejvid Linč (1986)



Taksista - Martin Skorseze (1976)



Svi drugi se zovu Ali - Rajner Verner Fasbinder (1973)



Nebo nad Berlinom - Vim Venders (1987)



Južnjačka uteha - Volter Hil (1981)



Dan velikih talasa - Džon Milijus (1978)



Let iznad kukavičjeg gnezda - Miloš Forman (1972)