Bioskopska promišljanja - Kventin Tarantino (Laguna)

 

Tarantino nije samo reditelj, Tarantino je generacijska vrednost. Ne svih generacija, ali sigurno jeste većini onih koji su rođeni sedamdesetih. Kada su se pojavile „Petparačke priče“ na mene su ostavile utisak ravan onom koji je možda na neke starije generacije ostavilo gostovanje Bitlsa kod Eda Salivena. Video sam tada nešto novo i neverovatno uzbudljivo, obojeno retro šmekom, pričama koje sam ranije sretao u B filmovima, ali ispričanim na novi način, kroz izlomljenu dramaturgiju, flešbekove, sa harizmatičnim glumačkim ikonama i magičnim saundtrekom. Osetio sam to njegovo loženje. Odmah me je kupio za sva vremena. Ta ljubav i danas traje, a svaki njegov film dočekivao sam sa velikom radošću. Posle odlaska u bioskop dobijao sam nezaboravno filmofilsko iskustvo koje se najčešće nije završavalo samo na jednom gledanju. Meni je to dovoljno od jednog režisera. 

Njegova knjiga „Bioskopska promišljanja“, u sjajnom prevodu Gorana Skrobonje, namenjena je prvenstveno filmofililma i fanovima zajubljenim u žanrovski američki film sedamdesetih, bioskopski fetišizam i sve ono zbog čega su mnogi od nas postali sledbenici ezoteričnog celuloidnog bratstva. Tarantino ovde nije imao ambiciju da napiše nekakav udžbenik ili da se dodvori snobovsko akademskoj publici mistifikovanjem sopstvenih uzora, on svoje filmske bogove i osvrte na njihova dela izvodi iz ličnog iskustva, nepretenciozno i dečački iskreno. Bulit, Prljavi Hari, Oslobađanje, Pekinpo, Zigel, novoholivudski dop, De Palma, Šreder, Skorzeze, „šundići“ iz noćnih bioskopa, blaxploitation, kung-fu...eto skraćenog popisa Tarantinovih opsesija i uzora na čijim će „skrivenim značenjima“ on prikazati jednu od najuzbudljivijih st(r)anica svetske kinematografije. Jako su simpatične  epizode iz njegovog detinjstva, par duhovitih anegdota sa majkom i bioskopski avanturizam sa vagabundom Flojdom, crncem koji se motao oko cimerke Kventinove keve. Sve nas to podseća na jedno vreme koje se nažalost završilo. Epoha kada su filmovi bili veći od života.

Ne znam da li bi vredelo ovu knjigu preporučiti hejterima Kventina Tarantina, verovatno bi ga bolje razumeli, ali s obzirom da njima nema spasa, kako god okreneš, bolje je ostaviti ih da žive u neznanju i svojim nesrećnim konstrukcijama. Što se mene tiče, ovo je sigurno jedna od najlepših knjiga o filmu koje sam čitao.

FIL(M)OVANJE 23

 Cipele mrtvog čoveka - Šejn Medouz (2004) 

Film Šejna Medouza snimljen je pre dvadeset godina. Mislim da sam ga gledao odmah čim se pojavio ili godinu dana kasnije. Bio je jako popularan u jednom malom forumskom krugu, tako da sam ga brzo dobio u nekom DiVX formatu. Šejn Medouz mi je bio poznat odranije, od prvog Festivala autorskog filma 98., na kojem sam pogledao njegov film “TwentyFourSeven”. Videlo se odmah da je u pitanju potentan autor, koji nastavlja tradiciju britanskog filmskog rukopisa na liniji realista Majka Lija i Kena Louča, ali generacijski je ipak više iz pop kulture i najmlađi među podmlatkom te struje, koju su tada činili već etablirani Majkl Vinterbotom i Deni Bojl. “Cipele mrtvog čoveka” su mi u to vreme ostavile baš jak utisak. Uostalom, film koji počinje pesmom ’Vessel in Vain’ Bila Kalahana, u samom startu je morao da bude poseban. Sinoć sam ga reprizirao, a posle odgledanog filma utisak mi je još jači. 

Kada se sa skromnim budžetom, mimo Holivuda, snimi film osvete, to u samom startu može da bude ili totalni promašaj ili nešto mnogo dobro. Fabula je jednostavna, Ričard (Pedi Konsidajn) se vraća iz vojske, odnosno neke legije u kojoj je služio kao komandos, u gradić u kojem je nekada živeo. Dolazi sa razlogom. Tamo još uvek žive sitni dileri sastavljeni od engleskog “belog ološa” koji su mu maltretirali mlađeg, mentalno zaostalog brata Entonija (Tobi Kebel). Ne znamo puno o njemu, o odnosima, ni o samom događaju, ali polako se odmotava klupko kroz scene maltretiranja kojih se prisećaju učesnici događaja. Nasilje je prikazano antiglamurozno, a samim tim i ološ koji izgleda zaista tako. Medouz je napravio odličan film, brutalan i uznemirujuć, koji se pretvara u antičku dramu i koji će vas, bez sumnje, zaboleti. Dozvolite mu, jer sve ima smisla.

Sunce mamino - Kosta Đorđević (2023)

Koliko našoj kinematografiji nedostaju „coming of age“ filmovi, vidljivo je tek kada se nađe neko poput režisera Koste Đorđevića i kada jednim takvim filmom obraduje deo bioskopske publike. Tinejdžerske teme su u našoj kinematografiji gotovo ekscesne, dese se ponekad, ali ih publika obično ignoriše. Ne znam koji je razlog. Intelektualcima je to neozbiljno, a široj publici nije do takvih filmova, više jure za nekakvim jeftinijim razbibrigama. „Sunce mamino“ je film koji bi trebalo da bude na obaveznom repertoaru, ako ne za sve starije osnovce, onda sigurno za sve srednjoškolce i gimnazijalce. Ne znam da li još uvek postoji ono što se nekada zvalo „odlazak u bioskop sa školom“, ali svakako bi ga trebalo uvesti kao nešto neophodno u edukaciji mladih ljudi. Što reče jednom pokojni režiser Joca Jovanović (parafraziram): „Da nisam gledao filmove, nikada ne bih postao čovek urbane svesti.“ Koliko god ekscentrično zvučalo, to jeste istina. 

Relja (Pavle Čemerikić) je gradski klinac iz komšiluka, potajno zaljubljen u jednu Anu (Alisa Radaković) koja živi tu, odmah za ugla. Relji umire baka, koju njegova majka (Branka Katić) ne želi da sahrani, jer nisu razgovarale godinama. Relja na konto bakine smrti izvlači neku emociju od Ane i dobija malo više pažnje, ali kada je rešio da sam organizuje i sprovede sahranu kako bi skroz pridobio Anu stvari počinju da se komplikuju. Sjajna ekipa mladih glumaca, koji jesu nove nade srpskog glumišta, jer su se mnogi od njih već dokazali kao veliki talenti. Pomenuti Čemerikić iz sebe ima nekoliko zapaženih uloga (Ovde mora proći put, Trag divljači, Jorgovani), Alisa Radaković (Čuvari formule, Dara iz Jasenovca, Švindleri, Zlatni dečko) sa potencijalom nove mlade zvezde, zatim Denis Murić (Ničije dete, Enklava, Indigo kristal) vanserijski u svakom pogledu i Pavle Mensur (Usekovanje, Indigo kristal) koji je ovde jednom manjom ulogom uspeo da zaseni sve glavne glumce u nekoliko navrata. Sama stilizacija podseća na mešavinu holivudskih tinejdž klasika sa realizmom Sandens estetike, lepom fotografijom, dobro odabranom muzikom i lokacijski autentičnim izborom beogradskog pejzaža. Svi ti krovovi starog dela Beograda su zaista lepo uslikani. S obzirom da se nije imalo novca za veći sjaj, ovde je dobijeno više od očekivanog. To su alhemijske tajne kojima neki autori raspolažu. Naravno, ovaj film nije bez mana, ima ih kao i u mnogim drugim filmovima ali ne bih im pridavao neki veći značaj. Kosta Đorđević je napravio dobar film u potcenjenom žanru kod naroda koji se seče mahom na istorijske teme. To je za poštovanje, bar što se mene tiče. Kosti želim sve najbolje, da ode u Holivud, jer u našoj pripizdini slaba vajda „za našu decu“, a još slabija za filmove o njima.

SIDONIE AU JAPON (Sidonija u Japanu)  (2023)

Nisam ranije gledao filmove Eliz Žirar. Verovatno ne bih pogledao ni ovaj da u njemu nije igrala Izabel Iper. Jedan sam od onih fanova koji vole filmove za koje kažu “još jedan film sa Izabel Iper”, ali i one u kojima nas Izabel Iper iznenadi, pa izađe iz uloga kontroverznih likova sa patološkim poremećajima. Izabel je ovde strejt, igra spisateljicu Sidoniju, koja se suočava sa traumom gubitka supruga. Odlazi u Japan radi promocije svoje knjige i tamo, malo-pomalo, započinje platonsku romansu sa svojim izdavačem Kendži Mizogučijem (svaka sličnost sa imenom čuvenog režisera je namerna) koja se na kraju pretvara u pravu romansu, opipljivu, poetičnu i nežnu. Kroz sve to vreme, ona u “zemlji duhova” kako kažu za Japan, vidi svog supruga, odnosno njegov duh i razgovara sa njim. Filmska priča je imala izuzetan emotivni potencijal koji je tokom realizacije pomalo zakržljao jer Žirarova je želela da ostavi umetnički dojam i onda je razvučenošću i vendersovskom sporošću ubijala melodramu. Japan je lepo uslikan, kao za razglednicu ili za prikaz u nekom sofisticiranom turističkom vodiču. Sama priča nije preterano originalna, jer me je previše podsetila na znatno bolji film Entonija Mingele “Truly, Madly, Deeply” (1990) sa Alanom Rikmanom i Džulijet Stivenson, u kojem se lik koji tumači Džulijet na identičan način suočava sa gubitkom partnera na putu do katarze. Moj najveći problem sa brojnim festivalskim filmovima je što uvek imam osećaj da predstavljaju kolaž sačinjen od parčića sličnih filmova, koje sam pogledao u poslednjih tridesetak godina. Zato mi sve to bude pomalo dosadnjikavo. Ipak, pogledajte film.

Sve te sitnice - Kler Kigan (Geopoetika)

 

Kratki roman Kler Kigan “Sve te sitnice” (Geopoetika) podsetio me je na neke od onih starih, lepih i dirljivih keltskih tradicionala koje je izvodila irska grupa The Chieftains, kao i mnogi američki Irci kroz kantri balade. Drugi utisak, kojeg nisam mogao da se otrgnem tokom čitanja, u vezi je sa vremenskim okvirom. Naime, sve vreme sam imao utisak da čitam priču koja se dešava u nekim dikensovskim vremenima, ali koja je istovremeno svesna ili podsvesna posveta Džejmsu Džojsu, jer ta božićna atmosfera, sneg, melanholija ranjenih duša, zaista podseća na pripovetku Mrtvi. Tek kada je jedna od ćerki glavnog protagoniste Bila Ferlonga, trgovca ugljem i drvnom građom, poželela da joj Deda Mraz za Božić donese Levis farmerke i ploču grupe Queen, shvatio sam da se radi o savremenom dobu. Okrenuo sam knjigu i na poleđini video da je u pitanju 1985.godina. Ovo naravno nije nikakva primedba, naprotiv, to poigravanje sa vremenom i omažima Dikensu i Džojsu, daje priči vanvremensku dimenziju i uzdiže je u umetničkom smislu. Kler Kigan je spisateljica koja ima stila, proza joj je poetski efektna, setna. Ovom novelom Kler Kigan prikazuje važnost empatije dok plete priču o buđenju nevidljivog heroja, običnog čoveka koji uspeva da ljudskost stavi iznad očekivanja sredine i porodice . Osim toga, izrazito je kritička prema gresima katoličanstva i države Irske, jer se dotakla mračne teme o Magdalenskim vešernicama kojima je upravljala crkva, i u kojima su kao pralje-robinje završavale “moralno posrnule” devojke, koje ili nisu imale kuda ili je porodica želela da ih se reši. Poslednja Magdalenska vešernica zatvorena je 1996.godine. Ovo je, dakle, jedna božićna priča koja prikazuje licemerje crkve i pastve, malograđanštinu zajednice, ali s druge strane suštinski je hrišćanska jer nam pokazuje da nisu svi takvi i da uvek u makar jednom čoveku čuči ono iskonsko dobro što nam daje nadu da idemo dalje. Vidim da je po romanu snimljen film sa Kilijanom Marfijem čija je premijera bila nedavno na nekom festivalu. Drago mi je što sam prvo pročitao knjigu, pa tek onda saznao ovu informaciju, jer moj Bil Ferlong je bio sasvim drugi lik.

Razgovori sa Borhesom- Ričard Bergin

Borhes nikada nije postao moj pisac. Ono malo što sam čitao ili pokušavao da čitam od njegove proze bilo je veoma hladno i neprohodno. Uprkos tome, ne može se sporiti njegov značaj i uticaj u razvoju postmoderne, niti se može sporiti njegova erudicija i intelektualni autoritet. On je svakako jedna od najznačajnijih književnih figura u XX veku. Zato mi je ova knjiga bila zanimljiva, jer sam Borhes mi je privlačniji kao ličnost i intelektualac nego kao pisac. Ričard Bergin je bio pisac koji je umeo da razgovora sa drugim piscima i tokom svog spisateljskog života priredio je dve knjige iz tog žanra, od kojih u jednoj razgovara sa mojim piscem Isakom B. Singerom (1985) i to je jedna jako dragocena i pametna knjiga, a u drugoj sa Horhe Luisom Borhesom (1969). Čak i kada zvuče kao dva velika intelektualna snoba, Borhes i Bergin, uočljivo je da ovde ima soli i mudrosti, ima i istina ili mi se bar tako čini, ali takođe ima i sudova koji nisu preživeli test vremena. Odmah sam prijavio drugaru kako nam s visine gledaju na Skota Ficdžeralda, kažu nema dubine i metafizike. Neki ljudi , koliko god bili genijalni, nemaju talenat da uoče metafiziku u jednostavnim stvarima. Inače, ima dosta dobrih delova u kojima pretresaju Dostojevskog, Džojsa, Kafku, filmsku umetnost. Borhes je, pre nego što će oslepeti, bio veliki ljubitelj filma i pisao je filmske kritike za neke časopise u Buenos Airesu. Takođe je voleo da čita krimi romane. Pričao je šta spaja njega i Migela De Unamuna, a šta ih razdvaja. Takođe je pričao o motivima i slikama oko kojih je izgradio svoju poetiku; slika lavirinta, slika palate, slika ogledala. Bilo mi je pomalo smešno kada je govorio kako ga Tolstoj umara i kako ne voli da čita pisce koji ga umaraju. Ja volim Tolstoja, a sve ono što on misli o Tolstoju, ja mislim o njemu. 

Nije sporno da je Borhes značajan, verovatno to mnogo bolje i pametnije mogu da objasne teoretičari književnosti i ljudi iz struke, ali čini mi se da je taj uticaj u jednom momentu proizveo gomilu njegovih epigona, koji su sebe nazivali borhesovcima i među kojima je manjim delom bilo dobrih ali većim delom običnih prodavaca magle. Tu modu je prihvatila i akademska elita pa je književnost sve više bežala u formu, konstrukte, postajala dosadna i zatvorena. Srećom, to je u jednom momentu krenulo da se menja. Kad mi neko govori o formi uvek se setim kako je Živojin Pavlović jednom cinično primetio: “Što uočljivija forma, to dublja rana.” Video sam negde da je izašla knjiga razgovora između Borhesa i Sabata. To je nešto što ću sigurno proveriti jer Sabato je odavno moj pisac. Biće zanimljivo.

 

FIL(M)OVANJE 22

Eileen (2023)

Za ovaj, uslovno rečeno krimić, sa jačim elementima drame, može se reći da je jedan od zanimljivijih noir-hičkokijana snimljenih u poslednje vreme. Zapravo, nema puno ovakvih filmova koji su zadržali staromodni štimung, ali "dišu" i za modernu publiku (pogotovo arthaus), bez želje da se dopadnu svakom i po svaku cenu.  Odlične ženske uloge, psihologizacija likova jako dobro izvedena, zaplet i rasplet efektni. Muzički izbor koji prati radnju je veoma zanimljiv i uspešno boji atmosferu tog vremena. Pored strašne i tenzične originalne muzike Richarda Reed Parrya, provlače se jazz i country šlageri iz pedesetih kao i stvari Allena Toussainta, Brooka Bentona, Bobbya Blanda. Dobar je ovo film.

EMILY THE CRIMINAL (2022)

Debitantski celovečernji film režisera po imenu Džon Paton Ford podsetio me je na zlatna vremena pravih bioskopskih filmova. To su oni „mali“ filmovi napravljeni za običan svet koji ume da razume, da oseti nešto što nije laž i pronađe utehu ili nekakav smisao u sopstvenom životu, mereći ga sa životom filmskih protagonista čije probleme, uspone i padove gleda na velikom bioskopskom platnu ili na televizijskom/kompjuterskom ekranu u kutku svog stana, dok svi ostali spavaju.

Za neke filmove se odmah na početku vidi da li imaju dobru krvnu sliku i u kojem smeru to može da ode. Kod „Emily the Criminal“ se video potencijal čim je u kadar ušetala Obri Plaza, glavna glumica, koja je svojom harizmom i ubedljivom minimalističkom glumom, superiorno stavila do znanja da će gledalac ostati zakucan narednih sat i po vremena i odgledati ceo film sa velikim zadovoljstvom. Ova adrenalinska krimi drama, zaista jeste impresivno delo. Prošao mi je ispod radara kada se pojavio, kao i mnogi noviji filmovi, ali srećom našao je put do mene ili sam ja našao put do njega, nebitno je. Razumeli smo se Džon Paton Ford (nomen est omen) i moja malenkost.

Emili je mlada umetnica, slikarka, kojoj kao omča oko vrata stoji neotplaćeni studentski kredit, čije rate otežano zatvara, radeći kao raznosač hrane. Živi kao podstanar sa cimerima, ne može da nađe nijedan normalan ili bolje plaćeni posao zato što joj u dosijeu stoji „crna mrlja“ kojom je obeležena kao pomalo neuračunljiva osoba. Naime, Emili je kao studentkinja ispoljila prekomernu agresiju braneći sopstveno dostojanstvo. Kako radnja odmiče, sve više počinjenete da je razumete i da se identifikujete s njom, ali i da navijate za nju punim srcem. Scena razgovora za posao sa Đinom Geršon je esencijalna za razumevanje sveta u kojem živimo, sveta u kojem govnari koji zarađuju basnoslovne cifre traže od vas da radite za njih kao robovi i da budete srećni zbog toga. Strašna slika jednog vremena i mat pozicije u kojoj se našao veliki broj nas, bar jednom u životu. S druge strane stoji taj put koji Emilii odvodi u kriminal (ne preterano krupan, ali ipak nezakonit) i koji može da ostane jednosmeran, jer povratak obično bude težak. Sjajnu ulogu je odigrao Teo Rosi koji je glumio Jusufa, njenog partnera, mladog Libanca, između kojih se pored trilerskog plete i ljubavni, melodramski element priče. Teo me je u nekim momentima podsetio na Vensana Kasela iz filmova devedesetih. 

Ovakvi filmovi zaslužuju veću pažnju publike.

L'ultima notte di Amore (2023)

Film "L'ultima notte di Amore" u režiji Andrea Di Stefana, italijanskog glumca, scenariste i režisera, solidan je krimi triler koji se može pogledati u beogradskim bioskopima ovih dana. Franko Amore (Pjerfrančesko Favino) je policijski inspektor pred penzijom, koji tokom poslednje radne noći, najduže i pune izazova, gubi kolegu-najboljeg prijatelja i shvata da je upao u mrežu iz koje nije lako naći izlaz. Noć i grad, uzbudljiva strana Milana, kineska mafija, korumpirani sistem, sve ono što se uklapa u ikonografiju policijskog krimića je tu. Favino je odličan glumac koji je ovde napravio još jednu dobru ulogu, ali imao je i briljantnije nastupe u nekim ranijim filmovima. Možda je problem taj što je režiser Di Stefano prvenstveno glumac, a režiseri glumci znaju da se zaborave kad stanu iza kamere (nisu svi Orson Vels!!!), pa svojim glumcima trpaju reči u usta kao da su u pozorištu ili preteruju sa iskazivanjem emocija koje ne priliče jednom tvrdokornom krimiću. Zbog toga je lik Viviane (Linda Karidi), supruge inspektora Franka, najproblematičnije izveden jer “ova glava previše priča, odsecite je”, a i neka rešenja u samoj radnji, pomeranje njenog lika od tačke A do tačke B, i pojavljivanje na mestima na kojima je ne očekujete, ostavljaju začuđenost sa velikim znakom pitanja. Ne znam šta bi rekao na to Brajan De Palma koji nije voleo puno priče u filmovima. Pored tih mana, koje se i ne primećuju, ako baš ne želite da ih primetite, sve ostalo je korektno. Akcioni delovi čak dobacuju do nivoa najtvrdokornijeg italijanskog režisera krimića, Stefana Solime, što nije mala stvar, ali ipak Di Stefano nije Solima. Početak je malo kilav i nategnut, mada nam flešbek kasnije razrešava zašto je to tako. Svakako, ne treba biti preterano strog. Ovo je dobar bioskopski film koji vredi pogledati u bioskopu, ali i u kućnom ambijentu. Siguran sam da ćete uživati.

KAD ĐAVO DRŽI SVEĆU - KARIN FOSUM (Samizdat)

Za norvešku spisateljcu Karin Fosum, prvi put sam čuo od Ju Nesbea, koji je pohvalio u jednom intervjuu. Njen roman „Kad đavo drži sveću“ iz 1998.godine, kod nas je izdao Samizdat 2017.godine. Mislim da je ovo jedan od prvih prevoda njene proze na srpski jezik. Moram priznati da sam očekivao mnogo više. U pitanju je jedan mlaki krimić iz serijala o detektivu Sejeru. Ovo nije čak ni prvi roman iz serijala, već treći ili četvrti, nisam siguran. Uspeo sam da ga pročitam do kraja, čak nije bio ni dosadan, ali nema tu magiju misterije koja vas uvuče odmah na početku i onda želite da je pročitate u jednom dahu. Čitao sam, pa ostavljao, a kad je trebalo ponovo da joj se vratim, osetio bih ravnodušnost i razmišljao o tome šta bi trebalo čitati posle ovoga. To je znak da priča ne dobacuje do očekivanih i željenih visina. Sve vreme sam takođe imao utisak, da sam sve to odgledao u nekoj od onih drugoligaških krimi serija koje se vrte na nekim kablovskim kanalima. A i ovaj blurb na koricama knjige o „romanu koji se na nov način dotiče nekih od najvažnijih tema savremenog društva“ je notorna glupost koju možemo pripisati marketingu. Verovatno je Karin Fosum mnogo bolja spisateljica nego što je kao takvu prezentuje ovaj roman, ali ja sam izgubio želju da tragam za nekim drugim njenim delima. Ima toliko nepročitanih knjiga.

Crvena voda - Jurica Pavičić (Laguna)

 

Pavičićev roman me je oduvao. Bio sam pod utiskom nekoliko dana. Volim pisce koji umeju žanrovske konvencije vešto da spoje sa tzv. lepom književnošću. Iz takvog braka, obično može da se rodi sjajno delo, samo treba naći meru. Jurica Pavičić, filmski kritičar, publicista, pisac, ovde je pronašao meru za taj spoj i pokazao svoje spisateljsko majstorstvo kojim nadmašuje vođenje priče i zapleta u konkurenciji s bilo kojom drugom vrstom proze u našoj književnosti (kažem našoj za sve ono što se piše na srpsko-hrvatskom jeziku ili kako već). Inače, kada uzmem u obzir taj takozvani regionalni mejnstrim „lepe“ književnosti, mirne duše mogu da kažem da sam više dobrih i punokrvnih priča nalazio u potcenjenoj žanrovskoj prozi nego u realističnim romanima (bilo fikcije i/ili autofikcije) koji su najčešće napadno naštimovani u duhu nametnutih agendi i političkih očekivanja nove (malo)građanske elite, kako s liberalnog tako i nacionalističkog krila. Pavičić je napisao višeslojni roman, koji se može čitati i kao krimić i kao porodična drama sa komentarom društvene stvarnosti i promenama koje su nastale raspadom Jugoslavije. Bez banalne ideologizacije i nostalgičnih refleksa. Roman koji probija sve oklope naših duhovnih provincijalizama.

Radnja je smeštena u izmišljenu dalmatinsku varoš Misto, odmah kraj Splita, i sve se dešava u periodu od 1989. do 2017. godine. Jedne noći, posle žurke kraj mora, nestala je sedamnaestogodišnja Silva. Njen nestanak ostavlja traumu i obeležava živote cele njene porodice i mnogih meštana koji su je poznavali ili imali nekakve veze s njom. Pored veštog zapleta, likovi su savršeno izvedeni i uverljivi, a u njihovom kretanju kroz vremenski tok radnje i transformacijama koje doživljavaju, Pavičić je pokazao izuzetnu pronicljivost koja u brojnim pasažima diše kao velika književnost. Ne bih imao šta drugo da dodam, osim da mi je ovaj roman, uz „Polje meduza“ Ota Oltvanjija, doneo veliku čitalačku radost.